Betonsko asfaltnu okolinu Narodnog pozorišta u Beogradu ne štede sunčani zraci, kao da znaju da su preko potrebni.
Kaže jedna pesma beše da tvoje lice brzo zamiče za najbliži ugao van pogleda mog, ali ne razbijam glavu - to mi nanosi bol. Plaha narav, od rada mi zlo, u tramvaju masa ljudi bez pardona prste gazi, pritisnuti poslom brigom, svatko svoje pazi, itd.
Pazi, sagne glavu da ga ne bije sunce u oči... Idemo napred, valjda.
